уторак, 16. август 2016.

Zašto je važno oprostiti i zahvaliti?

U procesu odrastanja (a svaki dan odrastamo) nailazimo na mnoge lijepe i manje lijepe stvari. Upoznajemo mnoge, ali najviše sebe. Povrijede nas , povrijedimo i mi. Usrećimo, ali usreće i nas. Mnogi ljudi su mi znali prigovoriti što brzo pređem preko svake ružne riječi, situacije i prepišem je bijesu, malom nesporazumu i svim drugim sredstvima kojima mogu to da opravdam. Onda sam znala, često nakon toga, vrlo brzo lupiti glavom u zid, od te iste ljudi, ponovljene situacije i pomisliti pa nisam trebala da oprostim.
 Na sreću, to me brzo prođe i shvatim da mi nije žao. Opraštaću sebi i drugima dok sam živa. Naravno da ponekad kada oprostite nekima to ne znači da ih želite i dalje u svom životu. Ne, samo im želite sve najljepše i zahvalni ste im na lijepim trenucima koje ste zajedno podijelili. Zahvalni ste i na onim manje lijepim, jer i to vas je nečemu naučilo. Opraštaću i sebi svaku grešku, jer znam da me nije učinila lošim čovjekom, malo opreznijim da. Ne želite da gubite vrijeme na loše emocije, kada možete da se zahvalite na svemu što vam život pruža i oprostite drugima, ali i sebi. 
Kada radite na sebi, analizirate sve što vam se dogodilo i što vam se događa. Shvatate da je sve bilo s nekim dobrim razlogom. Naprimjer, ja nikada ne bih odustala od jednog fakulteta da mi nije pozlilo na istom i od strane profesora sam bila kriva zato što mi je bilo loše. To je bila kap koja je prelila čašu tuge i očaja koja se nakupljala svaki dan, ali ponos mi do tada nije dao da odustanem i fokusiram se na nešto drugo. Sada sam druga, zadovoljnija osoba jer studiram ono što volim, gdje imam bolji tretman, pa i ako nekad zapne znam da neću odustati. Ne zbog ponosa, nego zbog ljubavi i malo mira koji mi je isti pružio. Krivila sam tog profesora i sebe za taj neuspjeh, sada sam zahvalna, jer da istog nije bilo ne bih bila ovdje gdje jesam, ne bih pisala ni ovaj blog jer sam bila previše stidna za tako nešto. 
Zahvalna sam i ljudima koji su bili pored mene samo kada su me trebali, koji bi tako lako nestajali i svaki put kada bi se vratili ja bih na prethodno zažmurila i potrčala ka istim. Nisam ljuta na njih ni na sebe, priznajem bila sam. Povrijedi čovjeka kada svaki djelić druge strane upijaš, pamtiš, a tvoju stranu neko i ne čuje. Onda shvatiš da su te isti ti ljudi mnogo tome naučili, pa promijenili i na bolje i zahvalan si na tome što ih poznaješ bez obzira što možda više nećeš sa istima otići ni na tu kafu. Zahvalna sam i prema onima koji su bili tek tako grubi prema meni, jer su me naučili da prvo njima oprostim i prihvatim to u svojoj glavi kao neki njihov oklop koji nose jer se boje da ne izađu povrijeđeni. Zato im opraštam, nije lako biti grub jer misliš da tako štitiš sebe.
  Oprostite i zahvalite, jer samo tako ćete sačuvati ljubav u sebi i lako je dijeliti sa drugima. Samo tako ćete privući dobre stvari, trenutke i jos bolje ljude. Oprost vodi ka zahvalnosti.

4 коментара:

Архива чланака